Историјат факултета
У другој половини XIX века када у Србији почиње организовање здравствене заштите становништва у савременом смислу, у Народној скупштини Србије водила се први пут и расправа о оснивању Медицинског факултета у Београду. То се догађало у децембру 1879. године, када се на дневном реду Народне скупштине нашла „Предуготовна радња за реформу санитетске струке у Србији“.
Здравствене прилике у време када се у Народној скупштини водила поменута дебата биле су толико тешке „да је боље и не спомињати“ – како је говорио др Владан Ђорђевић. У свакодневном животу и здравственој заштити није било јасних граница између медицинске праксе и надрилекарства. Било је то „право поље за варање“ како је то др Лаза Лазарев ић изрекао у свом чувеном есеју „обмањивање публике лажним лековима“, који је објављен 10. октобра 1879. године на првој страни листа „Српске новине“ што је Лазу и навело да се о свему „поведе јаван говор“.
У скупштинској расправи 1879. године било је поново захтева да се „одмах што већи број наших синова пошаље да изуче медицину, а да се лекарска места дотле не попуњавају странцима, јер иначе неће имати места за нашу децу када сврше те науке“. Насупрот томе народни посланик Василије Павић тражи најпре да се „Велика школа дигне на степен Универзитета, па да се на Школи наши синови спреме за докторе, те да они лече свој народ“. Међутим, мимо очекивања догодило се да аутор „предуготовне радње“ др Владан Ђорђевић, познат у нашој јавности као један од најистакнутијих лекара – оспори предлоге посланика Павића и дефинитивно заустави сваку даљу расправу о оснивању Медицинског факултета. Оспоравајући сваку помисао о оснивању факултета др Ђорђевић је рекао: „Медицински факултет захтева пре свега огромну научењачку снагу, захтева професорски кор који немамо и који не можемо имати још за тридесет година. Медицински факултет захтева тако огромне и скупоцене научне збирке, какве не можемо за дуго време добити, па баш када бисмо имали новаца за то“. Поред оспоравања захтева за оснивање Медицинског факултета др Ђорђевић стаје на страну оних који су били за то да се „пошљу наши синови да изуче медицину“ јер је тако „боље да ми по 20 – 30 питомаца о државном трошку шаљемо на стране универзитете за лекарске науке, па ћемо за 5-6 година опет имати све наше синове за лекаре“.
Све што се после тога догађало остало је у знаку оних који су били за то да се „наши синови пошљу на страну“. Није било више ни расправа о овим питањима изузев када су „Српске новине“ 24. маја 1888. године упутиле оштру критику новоименованом „носиоцу просветног портфеља“ који у свом првом иступању каже да се „боји, да ми још за читаве деценије нећемо бити у стању, да остваримо нашу живу жељу – да нашу Велику школу подигнемо на степен Универзитета“. У истом напису јетко се примећује да су у исто време „Хрвати имали Универзитет већ 14 година“ и да је за свој Медицински факултет „Загреб већ дао 100.000 динара за подизање Медицинског факултета, док Београд, пет пута богатији – ништа“ као и то да се у Загребу увелико ради на „попуњавању Хрватског универзитета факултетом медицинским“.
Крајем века, после читавих две деценије, оспоравањем „Владановог закона“ којем се и данас приписују реформаторска суштина, започела су и нека нова струјања. Заслуга за све што је било ново припада др Милану Јовановићу – Батуту, који је својим делом „Медицински факултет српског Универзитета“ – показајући пре свега да никакав закон, ни „најбоље израђени“… не може донети користи, ако нема добрих и бројно довољних извршиоца за своје циљеве“.
Када су се после 1898. године и доношења одлуке од стране Народне скупштине Србије да се ондашња Велика школа подигне на степен Универзитета и да се на Универзитету оснује и Медицински факултет, изјаловиле наде да ће се то и догодити, др Батут објављује наведено дело. Залажући се за оснивање Медицинског факултета истиче да је „Универзитет без Медицинског факултета непотпун, па да баш зато с научне стране не може одговарати оним задаћама, што их је по својој суштини на себе примио“. За њега је Медицински факултет био „прека потреба и са национално-политичког гледишта“ што он потврђује својим уверењем“ да смо на међи и раскрсници истока и запада, дакле, тако рећи целом свету на видику, па што погрешимо, или само закаснимо, јако нам се види, а понекад и немилице свети“. То је било време, када је Београд имао четири болнице: општу или државну са 217 постеља, војну болницу са 260, апсеничку са 100 и болницу за душевне болести са 211 постеља. Београд је тада имао 54 цивилна и 10 војних лекара. Здравствено стање било је тешко: Београд су окруживале општине у којима су се шириле велике богиње, у граду су дифтерија и шарлах „харале међу београдском децом“ а туберкулоза је била означавана и као „београдска болест“.
Упркос настојању доктора Батута да „Србија у томе правцу не би смела заостајати“ – није се тада остварио већ припремљен предлог о оснивању Медицинског факултета, иако је Закон о универзитету садржао изричите одредбе да се у оквиру подизања Велике школе на степен Универзитета, што се догодило 1905. године, оснује пет факултета – међу њима и Медицински факултет. При томе је било одређено постављање нарочитог одбора са задатком да се стара „око свих потребних послова за Медицински факултет“.
Другу и тамнију страну у расправама око оснивања Медицинског факултета представљају чињенице о подељености међу лекарима око оснивања факултета. О томе речито говоре чињенице о отвореном противљењу ставовима које је Батут изнео у својој књизи и то тако што свој простор уступа часопис „Српски архив за целокупно лекарство“ у својим првим двема свескама 1900. године санитетском капетану прве класе доктору Михајлу Петровићу, управнику Гарнизоне болнице у Нишу.
Истовремено у часопису нема места ни за приказ Батутовог дела а камоли за његово штампање. Уредништво часописа „Српски архив“ са своје стране, отворено устаје против Батутових ставова саопштавајући да се „никако не слаже са доктором Батутом“. Колико је ситуација била заоштрена говори нам и податак да је доктор Батут „тешко увредио српске лекаре“ како му то пребацује доктор Петровић, када је изјавио да су „многи српски лекари на јуриш освајали лекарске дипломе и потом све позаборављали“.
О подељености лекара говори и чињеница да доктор Ђока Николић, члан главног Санитетског савета није могао свој чланак да објави у часопису „Српски архив“ већ је то учинио у часопису „Звезда“ који је уређивао Јанко Веселиновић. Под истим насловом као што је било Батутово дело: „Медицински факултет српског универзитета“. У њему одговара доктору Петровићу, пребацујући му за погрешку коју је својим написом учинио и штету коју је тиме нанео.
Коликих размера је био настали сукоб данас можемо само претпостављати. На то нас упућује и опомена коју је доктор Петровић упутио Батуту упозоравајући га да је „било боље да је био пажљивији према спрским лекарима, јер тако нешто не би смео чинити чак ни такав човек у којем су концентрисане и најизванредније медицинске особине“.Ништа није вредело што је доктор Николић инсистирао на томе да је „питање о Медицинском факултету за нас сувише озбиљно и судбоносно, а да би нас при његовом решавању смели (ма и један часак) заводити осећаји сујете и интереси личне природе“.
И поред свих настојања неколицине напреднијих лекара, опоненти који су оспоравали све захтеве за оснивање Медицинског факултета однели су и овог пута победу и све је остало по старом, према мишљењима оних који су сматрали да је боље „слати на страну студенте и тамо их школовати јер би то било јевтиније“, како је то још раније било одређено на заседању Народне скупштине Србије. Тако је отпао већ припремљен предлог о оснивању Медицинског факултета у Београду. Дубину или тежину ове ситуације можда најбоље показују чињенице да се у наредних десетак година више није ни говорило ни расправљало о оснивању факултета. Тако се догодило да један предлог доктора Милоша Поповића, који је изнео на Главном годишњем скупу 1905. године за оснивање „медицинске школе, јер само тако можемо доћи до већег броја лекара“ – није ни узет у разматрање.
Тешке здравствене прилике и нове иницијативе
Нови век није донео ништа ново у области здравствене заштите – и даље су владале тешке прилике. О томе сведочи белешка у Београдским општинским новинама од 28. новембра 1910. године. „Ко хоће да види једну грозну слику социјалне беде, треба да оде само до Опште државне болнице. Ту треба да види када дођу кола са болесницима, који из сопствене иницијативе или по нагону сопствене породице, долазе у болницу на лечење – да види колико муке и јада види болесник, док дође до једне постеље у болници… Одељење за мушке у Општој државној болници препуно је и лекар мора болесника да просто одбија. Ту се страшне и језовите сцене одигравају. Ко је крив за овакво стање? Извесно није и овде општина крива већ држава? “
У настојању да се нешто више учини за побољшање здравствене заштите у земљи, српски лекари иступају са захтевом да се „створе најповољнији услови за чување народног здравља“ како то истиче на XXXVII Главном годишњем скупу Српског лекарског друштва 1909. године доктор Мита Николић, истичући при томе уверење да „будућност српског народа не лежи у топу и пушци“. Међутим, већ сутрадан, другог дана Главног скупа
доктор Лазар Генчић, санитетски пуковник изјављује: „Јуче сам имао прилике да чујем од Г. Мите Николића, инспектора санитета, да будућност нашег народа не лежи у топу и пушци. Ја сам обрнутог мишљења и уверен сам да ми сви осећамо да наша будућност лежи у топу и пушци. У овим приликама ми морамо војску што боље да наоружамо“.
У оваквим приликама, с једне стране у тешкој ситуацији у погледу народног здравља и све израженијој оријентацији на „пушку и топ“ – заслугом доктора Војислава Субботића („старијег“) покренута је нова иницијатива за оснивање Медицинског факултета у Београду, овај пут у оквирима Српског лекарског друштва. Др Војислав Субботић, један од најзаслужнијих наших леакра, који је доласком у Београд 1889. године својим стручним радом и друштвеном активношћу препородио медицину у Србији, најзаслужнији је што је и поред упорне опозиције ова иницијатива уродила плодом и доношењем решења за оснивање Медицинског факултета у Београду 1914. године. У свом говору на седници Српског лекарског друштва 1911. године, доктор Војислав Суботић каже: „Од вајкада је медицина важна грана културног живота народа, а центри, у којима се она гаји и учи, извори су уплива и утицаја који допиру често и до удаљених покрајина и народа. – Питање о оснивању Медицинског факултета на српском Универзитету значајно је по народ и државу не само с тога, што од његовог повољног решења зависи у многоме будућност народног здравља, медицинских знаности и медицинског сталежа у Србији, него и стога, што је с њим тесно спојен правилни развитак српског универзитета и српске науке у опште“.
Ова иницијатива Српског лекарског друштва „спасила“ је част Друштва, јер се до тада оно држало пасивно и остајало пасивно и поред иступања опонената оснивању факултета. Осим појединих лекара а пре свега Милана Јовановића – Батута, др Ђорђа Николића, др Милоша Поповића, др Ивана Лазаревића и др Јована Лилића – није ни било других иступања у прилог оснивању.
И овог пута, после објављивања малене али историјски значајне књиге 1899. године, поново доктор Батут иступа својим рефератом. Постављајући основно питање „Је ли медицински факултет Србији доиста потребан?“ – др Батут најпре констатује да само Србија и Црна Гора немају своје медицинске факултете у Европи. За Црну Гору налази оправдања али не и за Србију, јер је „у Србији већ од постанка као државе ваљало мислити на ту битну потребу свога живота и своје самосталности“.
И поред јасних ставова, као и раније и овог пута је опозиција успела да пролонгира одлуку о оснивању факултета која је такорећи висила у ваздуху.
А колики је отпор оснивању Медицинског факултета био и међу лекарима, у прилог „шиљању на страну наших синова“ – може да нам покаже „јавна реч“ доктора Томе Леко, једног од најдаровитијих лекара у то време, који је страдао као жртва пегавца 1915. године. У чланку објављеном у часопису Српски архив 1912. године, анализирајући „оригиналне погледе Г. д-ра Јордана Стајића (Ваљево) на етиологију и патогенезу акромегалије“ – побијајући ставове изнете у чланку, – констатује следеће: „Општи ниво научног образовања нашег медицинског света у Србији неда се међутим подићи ни најбољим радовима појединаца и најмање оваквим као што је овај Стајићев рад. За то је потребно једно медицинско научно тело, један Медицински факултет“.
Залажући се отворено за оснивање Медицинског факултета, што је у то време била ретка појава и поред свих дотадашњих настојања, доктор Тома Леко каже: „Таква би једна установа не само сачувала медицинске раденике у Србији од погрешака, него би им шта више стварно помогла да у истини задовоље своју племениту тежњу за разумевањем и откривањем природних појава. На жалост код нас, и то на једном меродавном месту, влада дубоко уверење да нам је једна таква установа непотребна“.
Доминантни утицај „меродавног места“ одржавао се све до 1914. године када је тадашњи министар Стојан Протић „ценећи велики научни, национални и културни значај Медицинског факултета за Краљевину Србију, на основу реферата трочлане комисије коју су сачињавали др Батут, др Војислав Субботић и др Едвард Михл – потписао маја 1914. године одлуку о отварању Медицинског факултета у Београду. И да убрзо затим није букнуо светски рат, Универзитет у Београду би „стварно имао и тада поред правничког, филозофског, техничког још и Медицински факултет“.
Први светски рат и хумана трагедија српског народа
Жртве које је поднео српски народ на овом месту не могу бити изостављене утолико више што су великим делом узроковане епидемијама које су, поред губитака на фронтовима и других губитака, однеле према грубим проценама више од 300 000 живота. Жртве српског народа зачудиле су свет! О жртвама српског народа које у укупном износу прелазе цифру од милион некадашњих становника Србије, у нашој јавности се не говори и као да се нису ни догодиле. Толике жртве нашег народа обавезују да се њима посветимо, поготову ако се има у виду да „ниједан мали народ који доживи толике губитке као Србија, посебно када се ради о губитку активног мушког становништва, не може толики губитак поднети а да се не примакне негде близу ризику изумирања“ уз констатацију да у таквој ситуацији „свака појединачна особа која би се могла спасити, појачава наду за будућност“ – како је то у светској јавности било забележено после рата, када је била суочена са жртвама српског народа, „које су зачудиле свет“ – сто је у свом чувеном делу „Економске консеквенце мира“ истакао Џон Мајнард Кејнс (Јохн Маyнард Кеyнес) – задужен за време рата да одржава везу са српском владом у име владе Велике Британије. Оно што ове чињенице чини и данас актуелним у нашој историји, поред чињенице да су пропусти у оквирима здравствене заштите у значајној мери допринели величини ових губитака – јесте чињеница да су и данас ови „губици који су зачудили свет“ потпуно занемарени и непознати нашој јавности. Тако на пример у „Споменици Српског лекарског друштва, издатој поводом стогодишњице Друштва“ стоји само навод да су „тековине рата скупо плаћене“ и да је ту цену „платио народ, проређеним становништвом услед губитака од зараза, оружја и глади“.
Оснива се Медицински факултет у Београду
У првим послератним годинама, у земљи ратом разореној и епидемијама разједеној, у којима су критике ранијег стања и свега што се дешавало у минулим ратовима доминирале у јавности уз констатције да смо „настрадали због некултивисане превентиве“ – приступа се коначно и оснивању Медицинског факултета, захваљују и енергичном настојању тадашњег министра просвете Љубе Давидовића. На I седници Универзитетског савета одржаног 28.03.1919. године прочитан је акт Министра просвете у коме тражи да Пољопривредни и Медицински факултет отпочну рад идуће школске године, те да за припреме његовог почетка одреде комисију. За Медицински факултет одређена је Комисија у саставу: Проф. др Милан Јовановић-Батут, Проф.др Живојин Ђорђевић и Проф.др Никола Вулић. Први професори Медицинског факултета постављени су Указом од 09.09.1919. године. Њиме се поставља „на Универзитет у Београду, на Медицинскоме факултету за редовног професора др Војислава Суботића – старијег, лекара и оператора из Београда – за хирургију и др Милана Јовановића – Батута, професора Велике школе у пензији и хонорарног професора Универзитета – за хигијену“.
Они 10.11.1919. године бирају Др Драга Перовића, редовног професора Медицинског факултета у Загребу за редовног професора нормалне и топографске анатомије. Овај избор потврђен је Указом од 19.12.1919. године. На тај начин попуњена је матичарска комисија која 06.02.1920. године бира за Декана Проф. др Милана Јовановића-Батута, а за продекана Проф. др Војислава Суботића.
Универзитетски оснивачки одбор за Медицински факултет: Проф. др Милан Јовановић – Батут, Проф. др Живојин Ђорђевић (биолог) и Проф. др Никола Вулић (историчар античке културе)
Медицински факултет свечано је отворен 09.12.1920. говором професора Милана Јовановића-Батута у свечаној сали Универзитета. Иза тога је приступним предавањем Др Ника Миљанића, професора анатомије означен почетак наставе на Факултету. Овај датум се од 1970.године слави као Дан школе.
