Istorijat fakulteta
U drugoj polovini XIX veka kada u Srbiji počinje organizovanje zdravstvene zaštite stanovništva u savremenom smislu, u Narodnoj skupštini Srbije vodila se prvi put i rasprava o osnivanju Medicinskog fakulteta u Beogradu. To se događalo u decembru 1879. godine, kada se na dnevnom redu Narodne skupštine našla „Predugotovna radnja za reformu sanitetske struke u Srbiji“.
Zdravstvene prilike u vreme kada se u Narodnoj skupštini vodila pomenuta debata bile su toliko teške „da je bolje i ne spominjati“ – kako je govorio dr Vladan Đorđević. U svakodnevnom životu i zdravstvenoj zaštiti nije bilo jasnih granica između medicinske prakse i nadrilekarstva. Bilo je to „pravo polje za varanje“ kako je to dr Laza Lazarev ić izrekao u svom čuvenom eseju „obmanjivanje publike lažnim lekovima“, koji je objavljen 10. oktobra 1879. godine na prvoj strani lista „Srpske novine“ što je Lazu i navelo da se o svemu „povede javan govor“.
U skupštinskoj raspravi 1879. godine bilo je ponovo zahteva da se „odmah što veći broj naših sinova pošalje da izuče medicinu, a da se lekarska mesta dotle ne popunjavaju strancima, jer inače neće imati mesta za našu decu kada svrše te nauke“. Nasuprot tome narodni poslanik Vasilije Pavić traži najpre da se „Velika škola digne na stepen Univerziteta, pa da se na Školi naši sinovi spreme za doktore, te da oni leče svoj narod“. Međutim, mimo očekivanja dogodilo se da autor „predugotovne radnje“ dr Vladan Đorđević, poznat u našoj javnosti kao jedan od najistaknutijih lekara – ospori predloge poslanika Pavića i definitivno zaustavi svaku dalju raspravu o osnivanju Medicinskog fakulteta. Osporavajući svaku pomisao o osnivanju fakulteta dr Đorđević je rekao: „Medicinski fakultet zahteva pre svega ogromnu naučenjačku snagu, zahteva profesorski kor koji nemamo i koji ne možemo imati još za trideset godina. Medicinski fakultet zahteva tako ogromne i skupocene naučne zbirke, kakve ne možemo za dugo vreme dobiti, pa baš kada bismo imali novaca za to“. Pored osporavanja zahteva za osnivanje Medicinskog fakulteta dr Đorđević staje na stranu onih koji su bili za to da se „pošlju naši sinovi da izuče medicinu“ jer je tako „bolje da mi po 20 – 30 pitomaca o državnom trošku šaljemo na strane univerzitete za lekarske nauke, pa ćemo za 5-6 godina opet imati sve naše sinove za lekare“.
Sve što se posle toga događalo ostalo je u znaku onih koji su bili za to da se „naši sinovi pošlju na stranu“. Nije bilo više ni rasprava o ovim pitanjima izuzev kada su „Srpske novine“ 24. maja 1888. godine uputile oštru kritiku novoimenovanom „nosiocu prosvetnog portfelja“ koji u svom prvom istupanju kaže da se „boji, da mi još za čitave decenije nećemo biti u stanju, da ostvarimo našu živu želju – da našu Veliku školu podignemo na stepen Univerziteta“. U istom napisu jetko se primećuje da su u isto vreme „Hrvati imali Univerzitet već 14 godina“ i da je za svoj Medicinski fakultet „Zagreb već dao 100.000 dinara za podizanje Medicinskog fakulteta, dok Beograd, pet puta bogatiji – ništa“ kao i to da se u Zagrebu uveliko radi na „popunjavanju Hrvatskog univerziteta fakultetom medicinskim“.
Krajem veka, posle čitavih dve decenije, osporavanjem „Vladanovog zakona“ kojem se i danas pripisuju reformatorska suština, započela su i neka nova strujanja. Zasluga za sve što je bilo novo pripada dr Milanu Jovanoviću – Batutu, koji je svojim delom „Medicinski fakultet srpskog Univerziteta“ – pokazajući pre svega da nikakav zakon, ni „najbolje izrađeni“… ne može doneti koristi, ako nema dobrih i brojno dovoljnih izvršioca za svoje ciljeve“.
Kada su se posle 1898. godine i donošenja odluke od strane Narodne skupštine Srbije da se ondašnja Velika škola podigne na stepen Univerziteta i da se na Univerzitetu osnuje i Medicinski fakultet, izjalovile nade da će se to i dogoditi, dr Batut objavljuje navedeno delo. Zalažući se za osnivanje Medicinskog fakulteta ističe da je „Univerzitet bez Medicinskog fakulteta nepotpun, pa da baš zato s naučne strane ne može odgovarati onim zadaćama, što ih je po svojoj suštini na sebe primio“. Za njega je Medicinski fakultet bio „preka potreba i sa nacionalno-političkog gledišta“ što on potvrđuje svojim uverenjem“ da smo na međi i raskrsnici istoka i zapada, dakle, tako reći celom svetu na vidiku, pa što pogrešimo, ili samo zakasnimo, jako nam se vidi, a ponekad i nemilice sveti“. To je bilo vreme, kada je Beograd imao četiri bolnice: opštu ili državnu sa 217 postelja, vojnu bolnicu sa 260, apseničku sa 100 i bolnicu za duševne bolesti sa 211 postelja. Beograd je tada imao 54 civilna i 10 vojnih lekara. Zdravstveno stanje bilo je teško: Beograd su okruživale opštine u kojima su se širile velike boginje, u gradu su difterija i šarlah „harale među beogradskom decom“ a tuberkuloza je bila označavana i kao „beogradska bolest“.
Uprkos nastojanju doktora Batuta da „Srbija u tome pravcu ne bi smela zaostajati“ – nije se tada ostvario već pripremljen predlog o osnivanju Medicinskog fakulteta, iako je Zakon o univerzitetu sadržao izričite odredbe da se u okviru podizanja Velike škole na stepen Univerziteta, što se dogodilo 1905. godine, osnuje pet fakulteta – među njima i Medicinski fakultet. Pri tome je bilo određeno postavljanje naročitog odbora sa zadatkom da se stara „oko svih potrebnih poslova za Medicinski fakultet“.
Drugu i tamniju stranu u raspravama oko osnivanja Medicinskog fakulteta predstavljaju činjenice o podeljenosti među lekarima oko osnivanja fakulteta. O tome rečito govore činjenice o otvorenom protivljenju stavovima koje je Batut izneo u svojoj knjizi i to tako što svoj prostor ustupa časopis „Srpski arhiv za celokupno lekarstvo“ u svojim prvim dvema sveskama 1900. godine sanitetskom kapetanu prve klase doktoru Mihajlu Petroviću, upravniku Garnizone bolnice u Nišu.
Istovremeno u časopisu nema mesta ni za prikaz Batutovog dela a kamoli za njegovo štampanje. Uredništvo časopisa „Srpski arhiv“ sa svoje strane, otvoreno ustaje protiv Batutovih stavova saopštavajući da se „nikako ne slaže sa doktorom Batutom“. Koliko je situacija bila zaoštrena govori nam i podatak da je doktor Batut „teško uvredio srpske lekare“ kako mu to prebacuje doktor Petrović, kada je izjavio da su „mnogi srpski lekari na juriš osvajali lekarske diplome i potom sve pozaboravljali“.
O podeljenosti lekara govori i činjenica da doktor Đoka Nikolić, član glavnog Sanitetskog saveta nije mogao svoj članak da objavi u časopisu „Srpski arhiv“ već je to učinio u časopisu „Zvezda“ koji je uređivao Janko Veselinović. Pod istim naslovom kao što je bilo Batutovo delo: „Medicinski fakultet srpskog univerziteta“. U njemu odgovara doktoru Petroviću, prebacujući mu za pogrešku koju je svojim napisom učinio i štetu koju je time naneo.
Kolikih razmera je bio nastali sukob danas možemo samo pretpostavljati. Na to nas upućuje i opomena koju je doktor Petrović uputio Batutu upozoravajući ga da je „bilo bolje da je bio pažljiviji prema sprskim lekarima, jer tako nešto ne bi smeo činiti čak ni takav čovek u kojem su koncentrisane i najizvanrednije medicinske osobine“.Ništa nije vredelo što je doktor Nikolić insistirao na tome da je „pitanje o Medicinskom fakultetu za nas suviše ozbiljno i sudbonosno, a da bi nas pri njegovom rešavanju smeli (ma i jedan časak) zavoditi osećaji sujete i interesi lične prirode“.
I pored svih nastojanja nekolicine naprednijih lekara, oponenti koji su osporavali sve zahteve za osnivanje Medicinskog fakulteta odneli su i ovog puta pobedu i sve je ostalo po starom, prema mišljenjima onih koji su smatrali da je bolje „slati na stranu studente i tamo ih školovati jer bi to bilo jevtinije“, kako je to još ranije bilo određeno na zasedanju Narodne skupštine Srbije. Tako je otpao već pripremljen predlog o osnivanju Medicinskog fakulteta u Beogradu. Dubinu ili težinu ove situacije možda najbolje pokazuju činjenice da se u narednih desetak godina više nije ni govorilo ni raspravljalo o osnivanju fakulteta. Tako se dogodilo da jedan predlog doktora Miloša Popovića, koji je izneo na Glavnom godišnjem skupu 1905. godine za osnivanje „medicinske škole, jer samo tako možemo doći do većeg broja lekara“ – nije ni uzet u razmatranje.
Teške zdravstvene prilike i nove inicijative
Novi vek nije doneo ništa novo u oblasti zdravstvene zaštite – i dalje su vladale teške prilike. O tome svedoči beleška u Beogradskim opštinskim novinama od 28. novembra 1910. godine. „Ko hoće da vidi jednu groznu sliku socijalne bede, treba da ode samo do Opšte državne bolnice. Tu treba da vidi kada dođu kola sa bolesnicima, koji iz sopstvene inicijative ili po nagonu sopstvene porodice, dolaze u bolnicu na lečenje – da vidi koliko muke i jada vidi bolesnik, dok dođe do jedne postelje u bolnici… Odeljenje za muške u Opštoj državnoj bolnici prepuno je i lekar mora bolesnika da prosto odbija. Tu se strašne i jezovite scene odigravaju. Ko je kriv za ovakvo stanje? Izvesno nije i ovde opština kriva već država? “
U nastojanju da se nešto više učini za poboljšanje zdravstvene zaštite u zemlji, srpski lekari istupaju sa zahtevom da se „stvore najpovoljniji uslovi za čuvanje narodnog zdravlja“ kako to ističe na XXXVII Glavnom godišnjem skupu Srpskog lekarskog društva 1909. godine doktor Mita Nikolić, ističući pri tome uverenje da „budućnost srpskog naroda ne leži u topu i pušci“. Međutim, već sutradan, drugog dana Glavnog skupa
doktor Lazar Genčić, sanitetski pukovnik izjavljuje: „Juče sam imao prilike da čujem od G. Mite Nikolića, inspektora saniteta, da budućnost našeg naroda ne leži u topu i pušci. Ja sam obrnutog mišljenja i uveren sam da mi svi osećamo da naša budućnost leži u topu i pušci. U ovim prilikama mi moramo vojsku što bolje da naoružamo“.
U ovakvim prilikama, s jedne strane u teškoj situaciji u pogledu narodnog zdravlja i sve izraženijoj orijentaciji na „pušku i top“ – zaslugom doktora Vojislava Subbotića („starijeg“) pokrenuta je nova inicijativa za osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu, ovaj put u okvirima Srpskog lekarskog društva. Dr Vojislav Subbotić, jedan od najzaslužnijih naših leakra, koji je dolaskom u Beograd 1889. godine svojim stručnim radom i društvenom aktivnošću preporodio medicinu u Srbiji, najzaslužniji je što je i pored uporne opozicije ova inicijativa urodila plodom i donošenjem rešenja za osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu 1914. godine. U svom govoru na sednici Srpskog lekarskog društva 1911. godine, doktor Vojislav Subotić kaže: „Od vajkada je medicina važna grana kulturnog života naroda, a centri, u kojima se ona gaji i uči, izvori su upliva i uticaja koji dopiru često i do udaljenih pokrajina i naroda. – Pitanje o osnivanju Medicinskog fakulteta na srpskom Univerzitetu značajno je po narod i državu ne samo s toga, što od njegovog povoljnog rešenja zavisi u mnogome budućnost narodnog zdravlja, medicinskih znanosti i medicinskog staleža u Srbiji, nego i stoga, što je s njim tesno spojen pravilni razvitak srpskog univerziteta i srpske nauke u opšte“.
Ova inicijativa Srpskog lekarskog društva „spasila“ je čast Društva, jer se do tada ono držalo pasivno i ostajalo pasivno i pored istupanja oponenata osnivanju fakulteta. Osim pojedinih lekara a pre svega Milana Jovanovića – Batuta, dr Đorđa Nikolića, dr Miloša Popovića, dr Ivana Lazarevića i dr Jovana Lilića – nije ni bilo drugih istupanja u prilog osnivanju.
I ovog puta, posle objavljivanja malene ali istorijski značajne knjige 1899. godine, ponovo doktor Batut istupa svojim referatom. Postavljajući osnovno pitanje „Je li medicinski fakultet Srbiji doista potreban?“ – dr Batut najpre konstatuje da samo Srbija i Crna Gora nemaju svoje medicinske fakultete u Evropi. Za Crnu Goru nalazi opravdanja ali ne i za Srbiju, jer je „u Srbiji već od postanka kao države valjalo misliti na tu bitnu potrebu svoga života i svoje samostalnosti“.
I pored jasnih stavova, kao i ranije i ovog puta je opozicija uspela da prolongira odluku o osnivanju fakulteta koja je takoreći visila u vazduhu.
A koliki je otpor osnivanju Medicinskog fakulteta bio i među lekarima, u prilog „šiljanju na stranu naših sinova“ – može da nam pokaže „javna reč“ doktora Tome Leko, jednog od najdarovitijih lekara u to vreme, koji je stradao kao žrtva pegavca 1915. godine. U članku objavljenom u časopisu Srpski arhiv 1912. godine, analizirajući „originalne poglede G. d-ra Jordana Stajića (Valjevo) na etiologiju i patogenezu akromegalije“ – pobijajući stavove iznete u članku, – konstatuje sledeće: „Opšti nivo naučnog obrazovanja našeg medicinskog sveta u Srbiji neda se međutim podići ni najboljim radovima pojedinaca i najmanje ovakvim kao što je ovaj Stajićev rad. Za to je potrebno jedno medicinsko naučno telo, jedan Medicinski fakultet“.
Zalažući se otvoreno za osnivanje Medicinskog fakulteta, što je u to vreme bila retka pojava i pored svih dotadašnjih nastojanja, doktor Toma Leko kaže: „Takva bi jedna ustanova ne samo sačuvala medicinske radenike u Srbiji od pogrešaka, nego bi im šta više stvarno pomogla da u istini zadovolje svoju plemenitu težnju za razumevanjem i otkrivanjem prirodnih pojava. Na žalost kod nas, i to na jednom merodavnom mestu, vlada duboko uverenje da nam je jedna takva ustanova nepotrebna“.
Dominantni uticaj „merodavnog mesta“ održavao se sve do 1914. godine kada je tadašnji ministar Stojan Protić „ceneći veliki naučni, nacionalni i kulturni značaj Medicinskog fakulteta za Kraljevinu Srbiju, na osnovu referata tročlane komisije koju su sačinjavali dr Batut, dr Vojislav Subbotić i dr Edvard Mihl – potpisao maja 1914. godine odluku o otvaranju Medicinskog fakulteta u Beogradu. I da ubrzo zatim nije buknuo svetski rat, Univerzitet u Beogradu bi „stvarno imao i tada pored pravničkog, filozofskog, tehničkog još i Medicinski fakultet“.
Prvi svetski rat i humana tragedija srpskog naroda
Žrtve koje je podneo srpski narod na ovom mestu ne mogu biti izostavljene utoliko više što su velikim delom uzrokovane epidemijama koje su, pored gubitaka na frontovima i drugih gubitaka, odnele prema grubim procenama više od 300 000 života. Žrtve srpskog naroda začudile su svet! O žrtvama srpskog naroda koje u ukupnom iznosu prelaze cifru od milion nekadašnjih stanovnika Srbije, u našoj javnosti se ne govori i kao da se nisu ni dogodile. Tolike žrtve našeg naroda obavezuju da se njima posvetimo, pogotovu ako se ima u vidu da „nijedan mali narod koji doživi tolike gubitke kao Srbija, posebno kada se radi o gubitku aktivnog muškog stanovništva, ne može toliki gubitak podneti a da se ne primakne negde blizu riziku izumiranja“ uz konstataciju da u takvoj situaciji „svaka pojedinačna osoba koja bi se mogla spasiti, pojačava nadu za budućnost“ – kako je to u svetskoj javnosti bilo zabeleženo posle rata, kada je bila suočena sa žrtvama srpskog naroda, „koje su začudile svet“ – sto je u svom čuvenom delu „Ekonomske konsekvence mira“ istakao Džon Majnard Kejns (John Maynard Keynes) – zadužen za vreme rata da održava vezu sa srpskom vladom u ime vlade Velike Britanije. Ono što ove činjenice čini i danas aktuelnim u našoj istoriji, pored činjenice da su propusti u okvirima zdravstvene zaštite u značajnoj meri doprineli veličini ovih gubitaka – jeste činjenica da su i danas ovi „gubici koji su začudili svet“ potpuno zanemareni i nepoznati našoj javnosti. Tako na primer u „Spomenici Srpskog lekarskog društva, izdatoj povodom stogodišnjice Društva“ stoji samo navod da su „tekovine rata skupo plaćene“ i da je tu cenu „platio narod, proređenim stanovništvom usled gubitaka od zaraza, oružja i gladi“.
Osniva se Medicinski fakultet u Beogradu
U prvim posleratnim godinama, u zemlji ratom razorenoj i epidemijama razjedenoj, u kojima su kritike ranijeg stanja i svega što se dešavalo u minulim ratovima dominirale u javnosti uz konstatcije da smo „nastradali zbog nekultivisane preventive“ – pristupa se konačno i osnivanju Medicinskog fakulteta, zahvaljuju i energičnom nastojanju tadašnjeg ministra prosvete Ljube Davidovića. Na I sednici Univerzitetskog saveta održanog 28.03.1919. godine pročitan je akt Ministra prosvete u kome traži da Poljoprivredni i Medicinski fakultet otpočnu rad iduće školske godine, te da za pripreme njegovog početka odrede komisiju. Za Medicinski fakultet određena je Komisija u sastavu: Prof. dr Milan Jovanović-Batut, Prof.dr Živojin Đorđević i Prof.dr Nikola Vulić. Prvi profesori Medicinskog fakulteta postavljeni su Ukazom od 09.09.1919. godine. Njime se postavlja „na Univerzitet u Beogradu, na Medicinskome fakultetu za redovnog profesora dr Vojislava Subotića – starijeg, lekara i operatora iz Beograda – za hirurgiju i dr Milana Jovanovića – Batuta, profesora Velike škole u penziji i honorarnog profesora Univerziteta – za higijenu“.
Oni 10.11.1919. godine biraju Dr Draga Perovića, redovnog profesora Medicinskog fakulteta u Zagrebu za redovnog profesora normalne i topografske anatomije. Ovaj izbor potvrđen je Ukazom od 19.12.1919. godine. Na taj način popunjena je matičarska komisija koja 06.02.1920. godine bira za Dekana Prof. dr Milana Jovanovića-Batuta, a za prodekana Prof. dr Vojislava Subotića.
Univerzitetski osnivački odbor za Medicinski fakultet: Prof. dr Milan Jovanović – Batut, Prof. dr Živojin Đorđević (biolog) i Prof. dr Nikola Vulić (istoričar antičke kulture)
Medicinski fakultet svečano je otvoren 09.12.1920. govorom profesora Milana Jovanovića-Batuta u svečanoj sali Univerziteta. Iza toga je pristupnim predavanjem Dr Nika Miljanića, profesora anatomije označen početak nastave na Fakultetu. Ovaj datum se od 1970.godine slavi kao Dan škole.
