Академик Љубиша Ракић, професор у пензији Медицинског факултета Универзитета у Београду и наш водећи научник у области неуронаука, напустио нас је 14. октобра 2022. године. Рођен је 1931. године у Сарајеву, а Медицински факултет Универзитета у Београду завршио је 1956. године. Прво наставничко звање доцента стиче на Катедри физиологије (1961), где се активно бавио истраживањем још од студентских дана. Након оснивања Катедре биохемије, 1969. године на овој катедри бива изабран у ванредног, а 1974. у редовног професора. У периоду 1980-1984. године био је декан Медицинског факултета у Београду, а од 1983. до 1984. председник Заједнице медицинских факултета СФРЈ.
Академик Ракић је за дописног члана САНУ изабран 1974. године, а за редовног члана 1983. године. У Српској академији наука, током више од 40 година, био је председник међуодељењског Одбора за биомедицинска истраживања, потпредседник САНУ за природне науке (2008–2015), а био је и председник Заједничког комитета за сарадњу Савета академија наука и уметности Југославије и Националне академије наука САД. Био је члан и већег броја научних друштава и академија у бившој Југославији (Црногорске академије наука и умјетности, Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине, Академије наука и уметности Косова) и у иностранству (инострани члан Академије наука СССР/ Руске академије наука, Њујоршке академије наука, Евроазијске академије наука, Међународне организације за истраживање мозга при UNESCO-u, Краљевског друштва за медицину у Лондону, многих значајних међународних друштава). Почасни је члан Свесавезног друштва физиолога и биохемичара СССР имена Павлова и Британског друштва за изучавање мозга и понашања.
Шездесетих година двадесетог века академик Ракић је основао Лабораторију за неурофизиологију (данас Одељење за неуробиологију) у Институту за биолошка истраживања „Др Синиша Станковић“ и Међународну лабораторију за истраживање мозга у Котору под покровитељством UNESCO-a и Националног института за здравље америчке владе (NIH), у којима је, током скоро четири деценије, радило више десетина научника из великог броја земаља, пре свега САД и Совјетског Савеза.
Осамдесетих година изабран је за члана Саветодавног комитета за медицинска истраживања Светске здравствене организације (где је био и потпредседник) и регионалног бириоа Светске здравствене организације за Европу. Био је члан редакционих колегијума више међународних и домаћих професионалних часописа и руководства међународних и националних научних друштава, од којих посебно треба поменути Друштво за неуронауке Србије. Добитник је Седмојулске награде (1968) и награде АВНОЈ-а (1977 године) за научни рад.
Истраживања професора Ракића обухватају област центалног нервног система и, најшире гледано, односе се на изучавање неуролошке основе понашања. Постављајући у центар истраживања изучавања основних нервних процеса. раздражење и инхибицију, разматрао их је с аспекта параметара више научних дисциплина – неурофизиолошких, биохемијских, имунолошких и еволуционих. Објавио је преко 500 радова у интегралном облику (две трећине у иностраним научним публикацијама), који су високо цитирани у релевантној научној литератури, 9 монографија (6 у иностранству и 3 у земљи), као и 5 уџбеника у сарадњи. Године 2011. сви његови радови су публиковани у виду јединствене монографије у 10 томова.
Академик Ракић је одржао бројна предавања по позиву на међународном скуповима, универзитетима и научним институтима у СССР-у, САД, Великој Британији, Француској, Пољској, Мађарској, Румунији, Бугарској, Италији, Немачкој, Египту, Израелу, Либији, Албанији, укључујући све универзитете у бившој Југославији. Велики број његових сарадника били су или су и данас професори на скоро свим универзитетима бивше Југославије и универзитетима у САД, земљама бившег СССР-а, Канаде, Енглеске, Немачке, Италије, Египта, Албаније, Мађарске.
Током своје дуге и изузетно плодоносне каријере, професор Ракић је своје знање несебично преносио млађим колегама и пружао им сталну подршку. Био је ментор изузетно великог броја магистарских теза и докторских дисертација на Медицинском факултету и на многим другим факултетима Универзитета у Београду. Захваљујући сарадњи коју је успоставио са колегама у најзначајнијим светским лабораторијама у области неуронаука, велики број наставника и сарадника је имао прилику да се у тим лабораторијама усавршава и да њихова истраживања учине нашу средину препознатљивом у области неуронаука у светској научној јавности. Његов изузетан допринос науци, неуморна улога учитеља и увек отворена врата за све којима су помоћ или савет били потребни, биће слика професора Ракића коју ће памтити не само његови сарадници већ и колеге из земље и иностранства. НЕКА МУ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!